Djura Jaksic

Đura Jakšić

Solun kafana

Šarena kafana
- rad Vojina Veličkovića -
(Đura Jakšić je bio čest gost)

Đura Jakšić, književnik i slikar, rođen je u Srpskoj Crnji 1832 god. U Segedinu posle nepotpune gimnazije nastavlja crtačku školu. Boravio je u Pešti, Beogradu, Velikom Bečkereku (atelje Konstantina Danila), Beču, Minhenu. Po povratku u Srbiju bio je učitelj u mnogim mestima.
(U Jagodini je boravio od 1869 do 1872 godine. )
Zatim je bio korektor Državne štamparije u Beogradu gde je i umro 1878 godine.

Najpoznatija dela:
Lirske pesme:
Otadžbina, Padajte braćo, Na Liparu, Ponoć, Ja sam stena, Noć u Gornjaku
Epske pesme:
Nevesta Pivljanina Baja, Prve žrtve, Mučenica i dr.
Drame:
Seoba Srbalja, Jelisaveta, Stanoje Glavaš.

Slike:
Devojka u plavom, Žena s lepezom, Portret profesora Ćirića, Pogibija Karađorđeva, Na strazi.

Za Đuru Jakšića kašžu da je jugoslovenski Bajron. On sam upoređivao je sebe sa Petefijem. Veliki mađarski pesnik u revolucionar služio mu je kao uzor ne samo u trenucima lirskog nadahnuća, no i kasnije, kad je sagledao život i sa druge, ružnije strane.
Naročito je za vreme boravka u Jagodini, u godinama 1869-1872. Jakšić mogao da oseti dva sveta suprotna po težnjama i shvatanju. S' jedne strane, to su oni koji "ne rade ništa: puše, piju, jedu i primaju interes" - svet bogataša, zelenaša, nadmenih politikanata, s' druge strane to su obični radni ljudi - svet kome je i pesnik pripadao. I dok, s jedne strane, bogataši i ćifte sa strahom posmatraju izlivenu Belicu i za poplavu okrivljuju one što ne postuju ni boga ni vlast ("Sirota Banaćanka"), s druge strane "gomilica golih sinova ćutaše, baš kao da je ona kriva; ili možda je mislila da su to suze sirotinjske, ta bujna kiša, a ti besni talasi da je njihova kletva, koja će potresti tvrdo ozidane dvorove nemilostivih zelenaša…" Prisustvo tih ljudi, neiskvarenih čistih, hrabrih, čak i fizički jakih, oseća se jasno u pripovedci, kao i u drugim delima koje je Jakšić pisao u Jagodini. To su oni koji hrabro kreću u pomoć bolesnicima u popljavljenoj bolnici, prezrivo se osmehuju kukavicama, sa ćutnjom popraćuju kuknjavu kafedžije u mehani kod mosta na Belici (danjasnja "Solun" kafana), kome je voda poplavila vino u podrumu. To je ona prava Srbija, onaj idealizovan pesnikov svet koji je stvorio nasuprot svetu bogataša i ćifta.
Mnogi radovi koje je pisao tih godina puni su burnog negodovanja, naročito protiv stradanja siromašnih i potlačenih. Sintezom odlomaka iz Jakšićevih dela može se stvoriti slika boljeg društva, društva bez zelenaša i bogataša, bez nadmenih vlastodržaca…

	Na liparu Jeste li mi rod, siročići mali? Al' su vas, možda, jadi otrovali? Ili vas je, slabe, progonio svet - Pa pođoste samo, da, kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo, U dvopevu tužnom pevajući set?… Mi smo male, Al' smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti, Tako voleti, Kao ti… -Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje grudi Ledenom su zlobom razbijali ljudi, Pa se mesto srca, uhvatio led. S belom bulom, Sa zumbulom, Šaren-rajem, Rajskim majem, Cvećem, mirom, Letimo ti mi, Srca topiti… - Ćiju Ći! Moje tice male, jadni sirotani! Prošli su me davno moji lepi dani, Uvelo je cveće, odbeg'o me maj, A na duši osta, k'o skrhana biljka, Il' k'o tužan miris uvelog bosiljka, Jedna teška rana, težak uzdisaj.		Padajte, braćo… Padajte, braćo! Plin'te u krvi! Ostav'te sela, nek gori plam! Bacajte sami u oganj decu! Stresite s sebe ropstvo i sram! Ginite, braćo, junaci, ljudi! Za propast vašu svet će da zna… Nebo će plakat' dugo i gorko, Jer neće biti Srbina… Mi nesmo braca, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi - Ta da smo braća - oh, bože moj!… Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen čas? Ta zar bi tako, oh, braco draga, Ta zar bi tako prezreli vas?… Prezrite bratstva pokor i kletvu, Što nebo dade, pogaz'te vi! Ta nije l' grešno, nije li grozno: Krv dece vase gledamo mi!… A gde je pomoć il' suza bratska? Il' "Juriš, rode, za brata svog!"?… U veljoj bedi, smrti i krvi… Danas vas, same, ostavlja Bog!… Al' opet, grešan, grešno sam pev'o Ranjeno srce naroda mog! Ta Srbin kipi, kipi i čeka - Al' ne da đavo… il' ne da Bog!