Josanica

Hram manastira Jošanica

Ukratko:
Manastir Jošanica nalazi se desetak kilometara od Jagodine u podnožju Crnog Vrha. Po predanju, sa crkvom Svetog Nikole, podigao ga je Knez Lazar 1371.godine. Za vreme austro-turskog rata od 1788-1790.godine teško je stradao kao sedište Koče kapetana. Za vreme II srpskog ustanka 1815.godine, u njemu su vođeni pregovori izaslanika Marašli-paše i Kneza Miloša o uslovima primirja.
Zahvaljujući donatorima obnovljena je crkva Svetog Nikole i sagrađen je novi manastirski konak koji je osvešten 1996.godine.

Stari konak manastira Jošanica

Opširnije o manastiru:
Manastir Jošanica nalazi se na 10 km zapadno od Jagodine ispod sela Prnjavora., sa leve stane Jošanicke reke, na lepom i ravnom mestu između brda Čukare i Ravnog gaja u podnožju Crnog Vrha. Nekada je ovaj predeo bio pod šumom ali sada je to veoma pitom i lep kraj.
Hram manastira Jošanica posvećen je sv. ocu Nikolaju, a narodni sabor se okupljao o Cvetima, Velikoj Gospojini i "Mladom sv. Nikoli"
O imenu manastira Jošanica, ako se izuzme narodno predanje nema šta da se kaže. Naše stare crkve i manastiri obično nose imena po rekama i brdima. Pored ovog manastira teče reka Jošanica koja mu je i dala ime.
Narodno predanje kaže da je u pećini ispod brda Šarenika (pećina i danas postoji), živeo u staro vreme neki isposnik po imenu Joša, po kome je ne samo manastir nego i reka nose ime. Isposnik Joša se tu prvi doselio,a odakle, o tome predanje ne govori ništa.
Ne zna se tačno kada je Jošanica podignuta. Po tradiciji Jošanica pripada vremenu kneza Lazara. Po narodnom predanju : knez Lazar je podigao Jošanicu da bi se u njoj venčao sa kneginjom Milicom, po drugom da bi se u njoj ispitao, a venčao se u Ravanici..

Današnji hram je posle većeg oštećenja obnovljen 1786. godine sa izvesnim kasnijim dograđivanjima. To je istovremeno i prvi pisani podatak o manastiru Jošanica.
U vreme rata Austrije i Rusije protiv Turske u manastiru Jošanica bilo je sedište Koče Andjelkovića (Koča kapetan) iz Panjevca, vođe ustanika u tzv. Kočinoj Krajini - ustanku protiv Turske. Austriji je bilo u interesu da nekako spreči snabdevanje Beograda namirnicama, pa je svesrdno pomogla ovaj ustanak i izabrala je za sediste manastir Jošanicu, odakle je Koča Andjelković sa svojim ustanicima uspešno čuvao prolaz u Bagrdanski tesnac- kroz koji je išao put za Beograd (carski drum).
Posle poraza ustanika, Turci su u znak odmazde popalili manastir. Posle ovog rata 1791.god. Svistavskim mirom Srbi dobijaju amnestiju za učešće u ratu, a 1793.god. i ferman da mogu da obnavljaju porušene crkve i manastire.
I manastir Jošanica je obnovljen, a jeromonah Studenički Milentije Tošić podiže i konak. Tako obnovljen manastir je služio u vreme I Srpkog ustanka. Nema direktnih podataka ali je sigurno da je manastir odigrao važnu ulogu u vreme ustanka, a posebno u toku borbi koje se se vodile oko Jagodine 1804.god. Kada je kasnije pala Karađorđeva Srbija, pri povlačenju, Karađorđe je ležao od vrućice nekoliko dana u manastiru Jošanica, a soba u kojoj je ležao i danas se naziva "Karađorđeva soba". Posle pada srbije manastir je spaljen.
Jošanica je u centru zbivanja i u Hadži-Prodanovoj buni (jesen 1814.godine), koja je zahvatila i jagodinsku nahiju. U Jošanicu dolazi monah Đenadije iz Trnave "da u jagodinskoj nahiji početak bune objavi" gde su ga Turci i uhvatili "pa snjim u sindžir te kroz Jagodinu kud i ostale u Beograd"
Ni drugi ustanak nije mimoišao Jošancu. Tu je knez Miloš 31.jula 1815. Godine pozvao niškog vladiku Milentija na dogovor, a 8. Avgusta šalje igumana man. Jošanice Milentija istom vladiki sa pismom i izvesnom porukom. U manastiru su se na prvi dogovor o miru sastali izaslanici kneza Miloša i izaslanici Marašli-Ali-paše. Sa turske strane bili su tu Hadži Jordan Kajsarlija-starešina Marašlijin, niški vladika Milentije i dva tri aglara (gospodina) Turčina. Sa srpske strane bili su gospodar Jefrem Obrenović , Dimitrije-tumač kneza Miloša, knez Miloje Teodorović iz sela Crnca i kaluđer Neofit iz mnastira Nikolja u Ovčaru.. Sastanak je svakako održan 10. ili 11. Avgusta 1815, jer je 12. Avgusta Vujica u Jošanici sastavio "Istanije" (žalbu) koja je poslana u Carigrad, a u kojoj se nabrajaju nasilja turska od 1813 - 1815. godine. Za sve ovo, ako i za raniji udeo u oslobađanju zemlje Miloš se odužio Jošanici time sto joj je 1832. godine poklonio tri zvona "'za čest i spomen" dogovora koji je tu godine 1815. učinjen sa Marašlijom. O ovome u manastirskoj arhivi postoji podatak.
U narednom periodu manastir je malo po malo obnavljan. Godine 1855 obnovljen je i konak o čemu postoji i zapis: "U ime Oca, Sina i svetog Duha. Amin. Ovo zdanje obnovi se pri vladanju blagovernog kralja Milana trudom i nastojanjem igumana Arsenija i bratstva jeromonaha Teodosija i monaha Vićentija, 1885. ljeta."
Postoji podatak da je manastir prepravljen i prepokriven limom i 1902.godine.
Godine 1909. postavljen je novi sveti Presto od crvenog mermera sa natpisom: "Ovaj sveti presto postavi se pri blagovernom NJ. V. kralju Petru I i NJ. Visokopreosveštenstvu mitropolitu Gospodinu Dimitriju i nastojatelju manastira igumanu Gavrilu 1909."
Godine 1923. nabavljena su nova zvona za Jošanicu, jer su zvona koja je Miloš poklonio, odneta za vreme I svetskog rata.
Manastir je uvek kada je trebalo pomagao narodu. U vreme srpsko-turskog rata 1876-77 ustupa svoje zgrade za bolnice. 1914 godine prihvata veliki broj izbeglog naroda iz Mačve. Po odobrenju crkvenih vlasti uprava manastira poklonila je gradju za škole u Deonici, Lozoviku i Belici (1912), a 1914. davala je ogrev za rezervne bolnice u Jagodini u kojima je bilo 4.000 ranjenih ratnika.
Ostale znamenitosti manastira Jošanica.
Sa južne strane hrama nalazi se grobnica familije kneza Miloja Teodorovića, "vojvode levačkog za vreme Karađorđa". Miloje je bio rodom iz sela Crnča nedaleko od manastira. U vreme prvog srpskog ustanka odlikovao se hrabrošću, pa je postao vodja ustanka u Levču i Temniću. Vlast mu se prostirala od Morave više Jagodine pa sve do Trstenika. Za vreme generala Mihaljevića u Kočinoj krajini Miloje je bio kaplar frajkorski. Kao takav vojevao je i protiv Napoleona. Kada je Miloš 1815. godine zaključio mir sa Marašli Ali-pašom Miloje je određen za srpkog izaslanika, sa kaluđerom Neofitom iz manastira Nikolj u Ovčaru, na pregovorima u Carigradu, gde je vodio pregovore sa Portom.
Prema pričanju očevidaca Miloje je bio visok, plećat čovek i glavat. Imao je veđe i velike brkove crnomanjaste boje. Bio je krupna glasa i imao je poveći trbuh. Kažu da je bio tezak 100 oka. Nosio je ćurak i čakšire vežene i dobre konje je uvek jašio. Bio je pobratim Hajduk Veljka koji mu je često dolazio u goste. Posle višednevnih gozbi u Crnču, silazili bi noću u Jagodinu i svu noć vijali Turke po mahalama, a u zoru se vraćali i nastavljali da piju vino. I danas se čuvaju njegova sablja i asa izvezen zlatom-dobio ih je od sultana 1815. (jedinstveni primerak te vrste u Evropi). Umro je 1832 godine. Na nadgrobnoj ploči izrezana je njegova slika sa sabljom u ruci..

U manastirskoj porti je spomenik izginulim ratnicima od 1912.-1918. godine, sa stihovima Vojislava Ilića - Mlađeg:

Opis manastira:
Prema vremenu gradnje , hram manastira treba da pripada Moravskoj školi. Najbliži uzor koji je graditelj imao bio je man. Kalenić - tipičan predstavnik ove škole. Uprošćavanjem Moravskog stila nastala je Jošanica. U manastirskoj crkvi Sv. Nikole, sa kubetom i pripratom koja, takođe, ima kube očuvan je živopis sa natpisima bugarske i makedonske redakcije, što govori da su slikari mogli biti iz tih krajeva. U kubetu ispod Pantokratora i stojećih proroka nalazi se venac od grančica sa poprsijima proroka. Evanđeliste u pandantifima inspirisu personifikacije Božanske premudrosti. U gornjim zonama potkupolnog prostora su Veliki praznici i Stradanja Hristova, a u donjoj zoni su stojeći svetitelji. Kalotu kubeta priprate zauzima Bogorodica sa Bogodetetom - Hristom u medaljonu. Ispod nje su proroci sa svojim tekstovima u rukama, apostoli i svetitelji i u pandantifima crkveni pesnici. Na zidovima priprate ilustrovan je život nekog svetitelja pustinjaka. Medju stojećim svetiteljima su i članovi neke vlastelinske, svakako ktitorske porodice. Ovaj živopis nastao je negde oko 1400. godine.