|
|
 |
Privreda Jagodine |
 |
| Začei industrije u Jagodini | Sadašnje privredne organizacije |
| - Prva fabrika (fabrika stakla) | |
| - Pivara | |
Začeci industrije u
Jagodini
Četrdesetih godina XIX veka u uslovima burnih ekonomskih procesa prvobitne akumulacije i
napora na izgrađivanju moderne buržoaske države, javila se potreba za prvim
investiranjem u industriji. Interes se izrazavao za stvaranje sopstvene industrije, za
proizvodnju robe široke potrošnje. Siromašna i privredno nerazvijena zemlja, zbog
nestašice kapitala, tehničkih sredstava i iskustava, morala je da se osloni na strance.
Napori u tom pravcu, iako je bilo izvesnog interesovanja, nisu urodili plodom, jer su oni
postavljali neprihvatljive uslove. Stoga je država morala sama da preuzme ulogu
investitora. Istovremeno se javio interes i kod domaće trgovačke i činovničke
buržoazije za investiranjem u industriju.
Između više predloga i ponuda Sovjet je jedino prihvatio ponudu Avrama Petronijevića
tadašnjeg ministra spoljnih poslova, jagodinskog građanina, za podizanje fabrike stakla
u Jagodini. Očigledno je da kapitala u Srbiji nije bilo dovoljno. Kapital koji se stekao
u malobrojnoj bogatoj činovničkoj i trgovačkoj buržoaziji bio je nedovoljan za veće
zahvate u industriji. Ipak, činjenića da se u staroj Jagodini već sredinom XIX veka,
nalaze među prvim i retkim industrijskim kapacitetima u Srbiji dve fabrike govori o
važnosti ovog grada, njegovoj ekonomskoj snazi, uglednim ljudima i razvijenim kontaktima
sa glavnom upravom zemlje i državanim centrom.
Fabrika stakla
Fabrika stakla u Jagodini podignuta je na reci Belici ispod Crnog vrha na terenu
između današnjih sela Belice i Miševića. Bila je, praktično, prva fabrika u Srbiji,
čime se otvara proces spore i dugotrajne industrijalizacije, skopčan sa mnogim
teskoćama domaćeg i stranog porekla. Neposredne pripreme za otvaranje fabrike počele su
1843. godine, molbom Avrama Petronijevića koju upućuje Sovjetu "trazeći
isključivo pravo za podizanje staklare". Molba je sadržala i neke karakteristične
detalje kojim bi trebalo da država pruži podsticaj i beneficije koji bi ovu industriju
pomogli kao primer za nove poduhvate. Petronijević traži "isključivo pravo na 14
godina da niko drugi staklaru ne može podići u zemlji." Dalje traži besplatnu
seču i korišćenje drveta za vatru i pepeo na Crnom vrhu kao i eksploataciju potrebnog
kamena za zidanje furuna i fabrikaciju stakla.
Avram je dobio odmah traženu koncesiju, a posle tri godine, u jesen 1846. staklara je
proradila. U Topoli je održana svečanost koja je imala karakter centralne državne
manifestacije o čemu su pisale "Srpske novine" 29. novembra 1846. godine.
Sasvim je razumljivo što se ovom prvencu srpske industrije pridavao takav značaj.
Koja su preimućstva opredelila izgradnju ovog objekta na terenu ispod Crnog vrha? Pre
svega, Jagodina je svojim položajem, veličinom i privrednim nivoom bila pri vrhu
lestvice u Srbiji. Svakako je i subjektivni faktor odigrao prvorazrednu ulogu. Jagodina je
u ličnosti Avrama Petronijevića imala čoveka velike snage i ugleda. U najranijoj fazi
nastanka industrije sve do izgradnje železnice odlučujući kriterijum za podizanje
fabrika na jednom terenu je postojanje sirovinskog materijala na mestu. Nestašica
kapitala i nerazvijen saobraćaj jako su ograničavale uslove izgradnje, zato je naš
kapacitet podignut na mestu gde su u obilju prisutni materijali koji treba da služe kao
sirovinska ili pogonska snaga (kamen, pesak, drvo). Prva industrija je isključivo
orijentisana na lokalne sirovine.
Jagodinska staklara Avrama Petronijevića, znana pod nazivom "Avramovac" zbog
niza nepovoljnih uslova bila je kratkog veka. Prva faza njene proizvodnje trajala je od
1846-1852. godine. Po kapacitetu bila je mala i zapošljavala manji broj radnika. Prvi
radnici su bili Česi (Bohemci) i Bavarci koji su kao strani radnici specijalisti bili
dobro plaćeni.
Staklara "Avramovac" uspešno je plasirala svoje proizvode u Srbiji i Turskoj.
Svakako da je bilo problema, naročito u organizaciji proizvodnje. Jedne godine je čak
imala čist prihod od 96.000 groša čaršijskih, što je za ono vreme bila velika suma.
Fabrika je radila do Avramove smrti 1852., kada je država otkupila od njegovih naslednika
za 7.000 dukata cesarskih, što je bilo ravno Avramovom dugu državi.
Pivara (sada
Jagodinska pivara)
Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina pocetka rada
druge fabrike - Pivare. Izrazito agrarne karakteristike područja su izraziti i glavni
razlozi za njen nastanak. Prve industrijske grane u Srbiji bile su vezane za
agrarno-sirovinsku bazu - prehrambena i pivarska industrija. Na ovoj relaciji se kretao
interes stranog kapitala u narednom periodu. Osnovne sirovine za proizvodnju piva -
ječma, bilo je dovoljno u neposrednoj okolini. Uz to u njegovu proizvodnju je moglo lako
i brzo da se investira. Hmelj i neke druge sirovine, kojih nije bilo u zemlji, mogle su da
se nabavljaju iz uvoza.
Fabriku je osnovao Nemac Vanderer 1852. godine, ali ju je brzo otkupio Jovan Kosovljanin,
stočarski trgovac poreklom sa Kosova. U jednom napisu u fabrici stoji da je osnivač
Kosovljanin. Vanderer se pominje kao prvi stručnjak za izradu piva, a to znači da ga je
Kosovljanin posle otkupljivanja fabrike, kao neophodnog stručnjaka, zadržao na radu.
Podignuta je u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu. Sastojala se od nekoliko
prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Medu vaznim uslovima za podizanje
pivare bila je bunarska voda odličnog kvaliteta. Vađena je pomoću konja i dolapa što
svedoči o vrlo primitivnoj tehnici. Pivara je mala po kapacitetu, a zapošljavala je
10-15 radnika. Od stručnjaka za kuvanje piva još se pominje majstor Nemac Stajniger.
Ostali, nekvalifikovani radnici bili su iz Jagodine i okoline.
Prodaja i potrošnja piva vršila se u pocetku samo u Jagodini. Zbog nerazvijenog
saobraćaja pivo nije moglo da se prevozi u druga mesta. Ona se verotano povećavala i
širila na susedna mesta. Zbog toga je proizvodnja bila ograničena. Kvalitet piva je
ocenjivan kao dobar. Tehnološki proces proizvodnje piva ove ručne pivare ni za vreme
Jovanovog naslednika Mihajla dugo se nije menjao sve do kraja XIX i početkom XX veka,
ostao je vrlo primitivan. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja
se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces isao je ovim redom:
kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje - kvasni podrum, koji se nalazi ispod
glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenoseno je u podrume za odležavanje na Đurđevom
brdu, gde je ostalo do potrebno "sazrevanja". Podrumi su bili ispod zemlje pored
puta Jagodina - Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženim ledom
radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za "ležanje"
tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom. Pivo je pretakano u flaše od 0.7
litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge
gradove. Proizvodile su se tri vrste piva: belo "moravac" koje je imalo najveću
potrošnju; crno "kosovo" sa znatno manjom potrošnjom i "salvator" za
znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Transport piva se obavljao
volovskim ili konjskim zapregama, jer drugih saobraćajnih sredstava nije bilo pa i posle
izgradnje železnice izvesno vreme, za kraće relacije, dugo se zadržao ovakav nacin
transporta.
Otvaranje ostalih preduzeca:
1893 Livnica Jevreme Popovića - sada "Minel".
1901 Klanica Petra Klefiša - sada "Juhor".
1912 Ciglana.
1925 Automatski mlin "Morava" - sada "Zitomlin".
1910 Fabrika tuljaka i šešira "Rota" - sada "Resava".
Nisu se održale:
Fabrika konzervi "Jagoda".
Fabrika glicerina.
Poznatije privredne organizacije
Jagodinska pivara
Jagodinska pivara spada u red prvih fabrika srpske industrije. Osnovana je 1852. godine i
otpočela proizvodnju sa petnaestak radnika.
Uoči prvog svetskog rata Pivara je iz individualnog vlasništva prešla u ruke domaćih i
stranih akcionara koji su proširili njene proizvodne kapacitete i doveli iskusne
stručnjake iz inostranstva. Pred drugi svetski rat proizvodnja je dostigla blizu 40.000
hl piva, 170 t kvasca i 1.042 t slada.
Decembra 1946. godine Pivara je sa 220 radnika proizvodila 22.375 hl piva.
Godine 1961. i 1962. izrađen je program za rekonstrukciju, modernizaciju i podizanje
novih kapaciteta za proizvodnju milion hektolitara piva, 2.000 tona kvasca i 10.000 tona
slada.
1974. godine pušten je u rad pogon za proizvodnju bezalkoholnih pića. Novi kapaciteti
omogućili su da se sa 960 radnika proizvede 670.000 hl piva, 1.500 t kvasca i 3.600 t
slada.
Minel
Osnovana je kao zanatska radionica 1893 god. Sa promenljivim uspehom poslovala je sve do
1948 kada nacionalizacijom postaje Državna livnica "Milan Mijalković"
Svetozarevo.
Industrija
mesnih proizvoda i konzervi "Juhor" - export
Pocetkom ovog veka doseljenik iz Italije Klefiš osnovao je klanicu i farmu živine, da bi
se kasnije potpuno orijentisao na klanje krupne i sitne stoke, proizvodnju kobasica,
zimske salame i drugih trajnih proizvoda.
Industija "Juhor" je, do izgradnje Fabrike kablova bila jedna od vodećih
industrijskih radnih organizacija u opstini Jagodina i u ovom kraju uopšte.
Postojanje "Juhora" u ovom regionu preko 70 godina bitno je uticalo na
orijentaciju poljoprivrednih proizvođača. "Juhor" je u posleratnom periodu oko
polovine proizvedene robe izvozio na inostrana tržišta, čime je zajednici donosio
znatna devizna sredstva.
Fabrika namestaja i
ambalaže "Budućnost"
Začetak ove organizacije datira iz 1947. godine, kada je izdvajanjem iz Građevinskog
preduzeća "Grapom", u Jagodini formirana Državna stolarska radionica
"Budućnost". Radionica je počela sa 4 stolarska radnika. Radnici su sami
doneli svoje tezge i ručni alat. Preduzeće se bavilo prerađivanjem drveta i izradom
kuhinjkog nameštaja, stolova i ostalog najnužnijeg pokućstva.
1956. godine naziv preduzeća se menja u Fabriku nameštaja i građevinske stolarije
"Budućnost", a 1964. godine u skladu sa izmenjenim proizvodnim programom
usvojen je današnji naziv Fabrike nameštaja i ambalaze "Buducnost" Jagodina.
Industrija
konfekcije i trikotaže "Resava"
Preduzeće je otpočelo sa radom 1940. godine pod nazivom Industrija šešira i kapa
"Rota", kada je proizvedeno 36.000 šešira i 15.000 kačketa i đačkih kapa.
1945. godine osnovana je fabrika šešira i tuljaka "Resava" koja posle nekoliko
godina počinje da proizvodi i laku konfekciju, krojačku i dušečnu vatu.
Graficko preduzeće "NOVI
PUT"
Posle oslobođenja 1944 nastaje potreba za štamparskom radionicom, pre svega da bi se
štampao novooformljeni list "Novi put". Kasnije radionica zadovoljava potrebe
za štamparskih usluga na čitavoj opstini. 1947 odlučeno je da se nabavi kompletna
oprema za štampanje i da radionica postane Štamparsko preduzece "Novi put".
Pod današnjim nazivom posluje od 1950.
Pomoravlje
1946. godine osnovano je Preduzeće za izvođenje građevinskih radova "Grapon"
a godinu dana kasnije menja naziv u Građevinsko preduzece "Pomoravlje". Od
1969. godine, preduzeće postoji pod nazivom Građevinski kombinat "Pomoravlje".
Delatnost ovog preduzeća je izvođenje svih vrsta građevinskih i građevinsko-zanatskih
radova visoke i niske gradnje, projektovanje, proizvodnja svih vrsta opekarskih proizvoda,
eksploatacija šljunka i peska i eksploatacija i obrada ukrasnih kamena "oniksa"
i "travertina".
Zitomlin
FKS
1955 godine podignuta je Fabrika kablova u blizini Jagodine kraj sela Bresija.
1961 godine podignut je Elmos.
